Home » Šta mi to govore naša deca

Šta mi to govore naša deca

Uvek mi sve kažu, ne nužno rečima

„Nisam stigao da uradim domaći, imao sam trening, imali smo rođendan, bila sam kod bake, zaboravio sam svesku kod tate.“
U jednoj rečenici – cela slika današnjeg detinjstva.

U njihovim rečima ne prepoznajem lenjost, već umor. Umor od preopterećenosti.

Kada ih pitam kako su, često kažu: „Dobro“, pa odmah dodaju „samo još da spremim prezentaciju za sutra, i trening, i kontrolni iz matematike“.
To „dobro“ mi često odzvoni kao neka tiha molba: da li može da bude manje svega, makar jedan dan.

I znam da nisam jedina kojoj se ovo svakodnevno dešava.

Školarci koji žive kao odrasli

Nekad, kada smo mi bili đaci, škola je bila središte dana. Sve drugo je bilo oko nje.
Danas škola deluje kao samo jedna od tačaka u gustoj mreži obaveza.
Engleski, ples, fudbal, klavir, škola programiranja, škola crtanja. U istoj nedelji, kod deteta koje ima jedanaest ili dvanaest godina.

I nije da to nije lepo. Deca se kroz aktivnosti razvijaju , otkrivaju talente, uče disciplinu.
Ali često, između škole i vannastavnih obaveza, nestane ono najvažnije – prostor za disanje.
Taj prostor u kome dete može da bude samo dete, da ima trenutak dosade, da mašta, da luta mislima, da prosto sedi.

Učionica mi je često ogledalo tog nedostatka prostora.
Vidim ga u načinu na koji uzdišu kada čuju da treba da se piše, u pogledu koji luta ka prozoru, u malim trzajima pažnje kada im spomenem da bismo mogli zajedno da pogledamo neku predstavu ili film.

Roditelji koji žele najbolje

Veliko razumevanje za roditelje. I sama sam roditelj dece koja pohađaju i muzičku školu i treniraju odbojku – po sopstvenoj želji.
Želimo da naša deca imaju sve – da znaju, da umeju, da se snađu u ovom opakom svetu koji ne trpi nesavršenosti.
U vremenu u kojem sve deluje kao trka, lako je upasti u osećaj da moraš dete da pripremiš za „svet koji ne prašta“.

Slušam roditelje na otvorenim vratima:
„On zna sve, samo ne pokazuje.“
„Ona se boji da će pogrešiti.“
„Kada ga ispitam kod kuće sve zna, a u školi…“

I sve što čujem između redova je – strah.
Strah da će dete zaostati, da neće uspeti, da će biti manje spremno od drugih, da neće upisati željenu školu.
Taj strah, iako dolazi iz ljubavi, ponekad postane pretežak teret koji dete ne ume da nosi.

A deca osećaju. Sve.
Njihove rečenice su najiskreniji pokazatelj toga.
„Mama će se ljutiti ako ne dobijem peticu.“
„Tata kaže da matematika mora da bude pet.“
„Nastavnica kaže da mora još za pet.“

Kad ih čujem, pomislim koliko često se to „moram“ uvuče u njihove male glave, pa im polako menja pogled na svet.
Umesto da uče zato što žele, uče da ne bi izneverili. Roditelje, nastavnike, sami sebe…Jer ta ocena pet predstavlja početak i kraj svega.

Šta im zapravo treba

Posle devetnaest godina u učionici i četiri generacije đaka, sve jasnije vidim: deci ne nedostaje sposobnost. Nedostaje im rasterećenje. Danas, čini mi se, više nego ikada.
Ne treba im još jedan zadatak, još jedna obaveza, još jedan podsetnik.
Treba im neko da im kaže da je u redu da ne znaju sve, da nije kraj sveta ako ne stignu sve da završe, da se vrednost ne meri ocenama.

Kad se opuste, kad znaju da ih neko vidi, stvarno vidi – tada pokazuju neverovatne stvari.
Neko po prvi put dobije peticu na testu.
Neko se usudi da progovori engleski prvi put bez bojazni da će pogrešiti.
Neko kaže: „Mislila sam da nisam dobra u ovome, ali sad razumem.“

To su trenuci zbog kojih se setim zašto radim ovaj posao.
Ne samo da bih im dala znanje, nego da bih im dala osećaj sigurnosti.
Da znaju da su viđeni, da su dovoljni, da mogu da se oslone.

Mali uvid koji mi ne da mira

Deca ne traže da ih oslobađamo obaveza. Traže da ih razumemo.
Da ih neko čuje, a da ih ne meri.
Da ih neko pita kako su, a da ne očekuje izveštaj o rezultatima.
Da ih neko pusti da predahnu – makar pola sata dnevno.

Možda bismo svi mogli da zastanemo i zapitamo se: da li ih pripremamo za život ili za trku?
Da li ih učimo da misle, da sanjaju, da budu svoji, ili da precrtavaju zadatke iz to-do liste?

Svako dete koje uđe u moju učionicu nosi priču o svetu koji ga pritiska.
I svaki put kad me pogleda, taj pogled kao da kaže:
Hajde da ovde bar na trenutak bude lakše.

Šta bi bilo kad bismo ih samo pustili da budu deca

Kada bi svako dete imalo barem jedno mesto gde se oseća sigurno, gde zna da ne mora da bude savršeno, možda bi i odrastanje bilo lakše.
Za nekog je to dom, za nekog škola, za nekog čas engleskog gde ne mora da zna sve odgovore.

I možda je to ono najvažnije što mogu da im dam – ne samo znanje, već osećaj da mogu da se oslone.
Da veruju da će, i kad pogreše, neko biti tu.
Bez straha, bez trke, bez uslovljavanja.

Jer ono što mi deca svakog dana govore – i rečima i ćutanjem – jeste da im je potrebna sigurnost.
Da neko veruje u njih dok još uče da veruju u sebe.

Ako ste roditelj, nastavnik ili neko ko ima dete u svom životu – možda je vreme da se svi zajedno zapitamo:
Koliko im stvarno dozvoljavamo da budu deca?
I da li smo spremni da im pokažemo da poverenje, mir i podrška znače više od još jedne petice?

👉 Ako vam je ovaj tekst zazvučao kao „ovo sam ja“, pozivam vas da zapratite blog i Clover stranicu na Instagramu. Ne zato da biste naučili engleski „još jednom“, nego da biste ga konačno osetili kao deo sebe.

Biljana Budimir