Šta mi to govore naša deca
Nisam stigao da uradim domaći, imao sam trening, imali smo rođendan, bila sam kod bake,…
Septembar – mesec kada svake godine pomislim: Počinje još jedna školska godina, a ja u svom životu nisam napravila nijednu promenu. Više to nije bila ni kritika, već samo konstatacija na moju inertnost koja se ponavljala iz godine u godinu. Ponovo sam se osećala kao cvrčak koji je svirao celo leto, zabavljao se u toku letnjeg raspusta, a kad je došao septembar – ista meta, isto odstojanje, ni makac bliže onome što sam definisala kao svoj san i cilj. Svaki put sam postavljala sebi isto pitanje: Šta te sprečava da konačno TO uradiš?
I znam da nisam jedina kojoj se ovo svakodnevno dešava.
Od kada radim kao nastavnica engleskog, a tome ima dobrih 20 godina, slušam svoje polaznike i shvatam da njihove situacije i moja imaju isti koren problema, u različitim poljima – ljudi koji su uspešni, načitani, sigurni u sebe, odjednom zaneme kad treba da upotrebe engleski u realnoj situaciji.
Jedna moja polaznica, menadžerka u velikoj kompaniji, rekla mi je:
„Meni je užasno kad na sastanku znam šta hoću da kažem, ali ne umem to da oblikujem kako treba na engleskom. Onda ćutim, a posle se kajem.“
Drugi polaznik, lekar, ispričao je:
„Na konferenciji u Ankari sam bukvalno izbegao da postavim pitanje, jer sam mislio da će me svi gledati ako pogrešim.“
Kad sam ih slušala, bilo mi je jasno da njihova priča i moja priča imaju isto jezgro – nije problem u znanju i ekspertizi, problem je u osećaju da nisi dovoljno siguran/dobar.
„Ono što tražiš, traži tebe.“ Rumi
Pošto se, kada radiš u školi, obično do novembra već sto puta pokaješ što je propalo još jedno leto, a ti ništa bitno nisi učinio da unaprediš svoju karijeru i posao, tako sam i ja lutala po kraju tražeći prostor gde bih konačno prebacila svoje, sada već brojne učenike, koji su mi se motali po stanu i toliko odomaćili da samo što nisu ostajali na spavanju (bilo je i tih predloga). Postali su članovi moje porodice, a, uz troje dece, složićete se, još dvadesetoro tuđe, pa… bilo bi previše. Mnogo ih volim, predragi su mi, ali, što je mnogo, mnogo je…
Međutim…
Na vratima prostora, tik pored ulaza u moju zgradu, primetih belo ceduljče. Na prašnjavom izlogu kroz koja sam toliko puta zurila zamišljajući kako bi baš to bio idealan za moju školicu jezika, pisalo je : IZDAJEMO ILI PRODAJEMO PROSTOR.
Moj prostor je polako, uz natezanje sa majstorima i samom sobom, počeo da liči na ono što sam nekada sebi zacrtala kao cilj. Mesto puno ljubavi i topline da prigrli sve one male glavice željne znanja, kao i odrasle polaznike koji vole rad uživo, koji, pored gradiva, žele da čuju i ohrabrenje, i pohvalu, i navijanje, baš za njih.
Onda sam napravila pauzu i razmislila. Da li je zaista cilj da uredim baš svaku svaku sitnicu da bih počela da radim? Ili je bolje da krenem sada iako nije sve idealno, da je ok da budem malo „nesavršena“.
To mi je bio obrt.
U trenutku kada sam prihvatila da ne moram sve da znam, da ne moram sve da naštelujem na max, nego da je dovoljno da krenem, odjednom je nestao deo tog pritiska. I što sam više uranjala u svoju novu ulogu, osećala sam se sve komfornije.
Moji đaci su se uselili u novi prostor u aprilu, i više ništa nije bilo isto. Tada sam znala da moram da igram utakmicu, bez obzira na sve.
Verujem da se mnogi od vas prepoznaju u ovome.
Možda ste i vi, baš kao i ja, čekali pravi trenutak, idealne uslove, pravu priliku da upotrebite svoj engleski. Možda ste, kao i moja polaznica, ostali nemi na sastanku. Možda ste, kao i moj polaznik lekar, progutali pitanje na konferenciji.
Ako vam je ovo poznato – niste sami. Ovo je priča mnogih ljudi, uspešnih, pametnih, ostvarenih, ali sa istim kočnicama kada je engleski u pitanju.
A kada shvatite da niste sami i da vas neko razume do srži, već je lakše da napravite sledeći korak.
Engleski nije mera vaše vrednosti. On je samo alat koji vam daje slobodu da pokažete ono što već imate – znanje, ideje, vizije, priče koje čekaju da budu ispričane, kontakti i prijateljstva koji čekaju da budu ostvareni.
Ako ste se ikada našli u ovim situacijama, volela bih da se povežemo i ostanemo u kontaktu. Pišem baš o ovakvim pričama na blogu Clover centra i želim da me pronađu ljudi koji se prepoznaju.
Možda je baš vaša sledeća rečenica ta koja će otvoriti nova vrata.
👉 Ako vam je ovaj tekst zazvučao kao „ovo sam ja“, pozivam vas da zapratite blog i Clover stranicu na Instagramu. Ne zato da biste naučili engleski „još jednom“, nego da biste ga konačno osetili kao deo sebe.
Biljana Budimir
profesorka engleskog i osnivačica Clover centra za engleski jezik
